Marko iz Prijedora ceo život mašta o služenju vojske u Srbiji, na kraju je to i uspeo


Prijedorčanin Marko Munjiza (27) jedan je od veoma retkih mladih ljudi iz Republike Srpske koji su se odlučili dobrovoljno služiti vojni rok u redovima Vojske Srbije i koji su takvu odluku i sproveli u delo.

– Taj četvrtak, 28. februara, bio mi je jedan od najgorih dana u životu. Bio je to poslednji dan mog šestomesečnog vojnog roka u Vojsci Srbije i nije bilo jednostavno od svega se rastati i pozdraviti se sa svima, pogotovo ne s onima s kojma sam bio od prvog do poslednjeg dana – rekao je Marko u intervjuu Srni.

Mišlju o dobrovoljnom prijavljivanju u vojsku bavio se odavno, a od kada je 2015. godine dobio državljanstvo Republike Srbije više nije imao dilemu gde će to biti.

– Tokom procedure za prijem i lekarskih pregleda bilo im je malo čudno zašto se prijavljujem u Vojsku Srbije, a ne u Oružane snage BiH gde su bolji uslovi. I ja jesam prethodno razmišljao o obema opcijama, ali prevagnula je Srbija. Za mene reka Drina nije granica, nego je kičma dvoglavog orla – kaže Munjiza.

Nakon dobijanja državljanstva, ostalo mu je da privoli i roditelje, što, seća se, nije bilo nimalo lako. S jedne strane, roditelji su strahovali da Marko u slučaju odlaska u vojsku neće završiti fakultet, a s druge, kao i većina ljudi i oni su poistovećivali odlazak u vojsku s odlaskom u rat, što je, prema Markovom mišljenju, teško iskorenjiva predrasuda

– Onda smo ostavili jedno vreme da i ja razmislim, a i da oni razmisle. Ja se nisam predomislio niti sam se ikada pokajao zbog svoje odluke, a oni se nisu mirili s njom niti su je prihvatali. Došli smo onda jedva nekako do jednog kompromisa, a to je da ne krećem u vojsku dok ne položim sve ispite i tako je i bilo – seća se Marko, koji je u to vrijeme bio student na Ekonomskom fakultetu u Subotici Univerziteta u Novom Sadu, prenosi Srpskainfo.

U vojsku se prijavljuje u proleće prošle godine. Privodi kraju sve ispite na fakultetu i ostaje mu samo diplomski rad na studijskom programu Finansije, bankarstvo i osiguranje u Novom Sadu.

Seća se svog prvog dana u vojnoj kasarni „Aerodrom” u Somboru gde je raspoređen da prođe obuku.

– To je obuka kakva se viđa u filmovima. To jednostavno mora tako biti da se odmah od prvog momenta zna kome je gde mesto i šta je čija dužnost. To je i svojevrstan izazov, sva ta galama, buka, brzina, pljušte naređenja… Ja sam se navikao za četiri-pet dana, mnogi nisu. To je ujedno i najefikasniji način da shvatiš da si u timu, da tim mora biti kao jedno i da si šraf u sistemu, a vojska je sigurno najorganizovaniji sistem u jednom društvu – priča Marko.

Nakon svečane zakletve u Somboru, za koju kaže da je poseban doživljaj, dobija prvi vojnički čin razvodnik i prekomandu u Centar za obuku kopnene vojske u Požarevcu namenjen za izvođenje individualne specijalističke obuke, gde je obuka znatno kompleksnija i zahtevnija, a disciplina oštrija.

– Nakon specijalističke obuke, tu me zadržavju na kursu za desetara gde smo samo nas petorica na završnom ispitu imali maksimalan broj bodova. Potom se vraćam u Sombor gde stiže mlada vojska i gde postajem starešina jednom odeljenju –  navodi Marko.

Tako se Marko našao i u ulozi nadređenog, te je iskusio i tu stranu vojnog poretka. Nakon osnovne obuke decembarske klase, opet odlazi Požarevac gde će i završiti svoj vojni rok.

Ističe da on sam nikada i ni u jednom momentu nije doveo u pitanje komande nadređenih – među kojima je bilo po godinama i mlađih od njega, da je svaku komandu izvršavao odmah i bez pogovora, da su to starešine vrlo brzo i primetile i da je to jedan od razloga što je napredovao od običnog vojnika do desetara, što je i maksimum na dobrovoljnoj službi.

– Ovaj što najbrže trči, to sam ja – osmehuje se i pokazuje snimak s pokazne vežbe kojoj je prisustvovao vrh Ministarstva odbrane Srbije.

Budući da vojska funkcioniše tako da vojnik nema ni slobodnog vremena ni praznog hoda, Marko ni sam ne zna kako je uspeo pripremiti diplomski rad. Zna da nije koristio redovno odsustvo, nego ga je čuvao za tu priliku, zatražio ga za period od 1. do 4. februara i tog 4. februara odbranio diplomski rad s ocenom deset.

Marko se početkom ovog meseca vratio u rodni Prijedor. Traži posao, a posla se ne boji. Radio je i zarađivao još kao školarac. Trenirao je košarku,  pa je tako i počeo da radi kao pomoćni trener, sudija i zapisničar u ovom sportu. Da se pita, vratio bi obavezno služenje vojnog roka jer smatra da to što se stekne u vojsci niti se može steći negde izvan vojske niti je nadoknadivo na bilo koji drugi način.

– Zato što se steknu neke osobine ili se učvrste kod onih koji ih već imaju. Na prvom mestu to je disciplina. Potom, ali ne manje bitno, jeste i to što se nauči poštovati hijerarhija. Mislim da su u prednosti svi koji služe vojsku jer su celovitije i snažnije ličnosti i čvršći i izdržljiviji karakteri. Meni se čini da će mi sve što me u životu čeka biti lakše posle vojske – zaključuje Marko Munjiza.

Blic.rs